„Pamet kad se pomeri“

23-11-2009 Vreme: 11:44 am
Noćas sam opet probdela noć s tobom u mislima. To je sve što mi možeš – s vremena na vreme ukradeš mi san. Jutros uz kafu koju mi je kuvao i pored kreveta ostavio čovek mog života dok ga ljubim za srećan put do posla, razmišljam. Šta si mi ti bio?Šta si mi danas? Greška? Sreća? Uz osmeh se sećam naših susreta.Našeg prvog susreta. Bilo je to od onih situacija u životu kad Ako – pokajaću se i Ako ne- pokajaću se. Tako je izgledalo ali, ne kajem se danas ni zbog čega.Drago mi je zbog svega. Lepo je, samo, ponekad malo tužno, jer ti si moj taboo.Jedini taboo u mom životu.Jedina tema na koju se ćuti. Danas imam- neke zajedničke pesme, neke koje samo mirišu na tebe, par slika... no, dosta je. Čitav mi novembar, ove godine, miriše na tebe.U ovo vreme pre... pre-godina... popili smo prvu kafu zajedno. Šta se sve izrodi iz kafe, da ne poveruješ... Dodje mi nekad da pričam o tebi.Da sve kažem bilo kome.A kome? U zadnjem momentu odustanem-„Ćuti! I šta ćeš onda?Oskrnaviti uspomenu, uništiti danas!“ I ćutim.Pustim neku lepljivu pesmu, ćutim.Napišem koji red i mislim- pročitaćeš, osetićeš , znaćeš.Dofijukaće ti neki novembarski vetar moje ime. Zavedi tada drugu ženu, možda svoju , za promenu.I ne radi ništa da mi čuješ glas.Dobro je ovako.Bićeš ti i dalje moj taboo.Neke stvari, neki ljudi treba da ostanu tamo gde jesu.Ako skinemo prašinu s njih – možda nećemo moći da obuzdamo kijavicu, ipak je to previše pašine.